Azil za pse u Šapcu je izgradjen 2013, kao najsavremeniji azil u Srbiji.
Na sajtu JKP Stari Grad , stranica zoohigijena, ovako je opisan. Idilično.Vreme kada je otvoren za posete, nije navedeno, a bavi se sakupljanjem pasa lutalica.
Grad je imao jedno vreme Pogram CNR, po kome su se psi sterilisali i vraćali na ulicu. Sada tog programa više nema. Psi se navodno udomljavaju ali u malom broju. U velikom broju umiru pod čudnim okolnostima.
Volonteri navode da je saradnja sa upravom azila veoma loša i da im se prati svaki korak kad u azil udju. Fotogafisanje pasa, u cilju udomljavanja je zabranjeno. Azil nema sajt za udomljavanje , niti se time bilo ko bavi. Ali, ono što najviše brine je stopa smrtnosti.Broj pasa, „eutanaziranih“, tj ubijenih u knjizi uginuća je alarmantan i upućuje na nepravilnosti i očito kršenje zakona o dobrobiti životinja. Eutanazija zdravih pasa u azilima je zabranjena. Nema vremenskog roka posle kog mogu ubiti ubijeni. Zakon ne zanimaju kapaciteti azila. U prevodu, ako nemate mesta, ne smeštajte pse u azil.
Izgleda, da su se JKP Stari grad šabac i Vet Stanica Šabac, koja ima ugovor sa JKP za brigu o zdravlju pasa, dosetili kako da njihov broj uspešno smanjuju izigravajući zakon . Pse ubijaju nemilice pod raznim „opravdanim“ razlozima. Od ukupno 592 uhvaćena psa u toku 2017. godine, njih 490 je “uginulo” ili eutanazirano. Preciznije, 48 pasa je udavljeno, 138 uspavano zbog agresivnosti, 43 zbog bolesti, 60 uginulo zbog povreda, 12 uspavano iz drugih razloga, a 189 pasa je uginulo iz “nepoznatih” razloga.“Znači, oko 90 posto pasa je ubijeno.
Na svakih deset, preživi jedan.
Liste „uginuća“ sa stranice sajta Pomoć Psima u Šapcu.
Ovo je nedopustivo . Ko je vet. stanica Šabac koja ih spašava muka , a ih bolesne uspavljuje?Na svom web sajtu se zaklinju u human odnos prema životinjama. Kako je ovo humano? Kako je moguće da je 138 pasa bilo agresivno? Kako je moguće da je 48 pasa udavljeno? Kad su to uspeli da udave jedni druge u savremenom azilu gde se o njima brinu? Kako je 60 uginulo zbog povreda, kad su veterinari tu da o njima brinu? Kojih je to 12 “drugih razloga”?I kojih je to 189 “nepoznatih razloga”?
Za svoje usluge vet stanica je jako dobro plaćena. Kada je 490 pasa iz raznih razloga iz azila otišlo na onaj svet, 2017. God. plaćeni su 2.898.320 dinara ili 24.152 eura. Oko 2000 eura mesečno.
Troškovi su ogromni, ali izgleda da beskućni psi od tolikog novca nemaju koristi.
Grad odvaja za usluge zoohigijene , stalne troškove 20 miliona dinara, a specijalizovane usluge 11 miliona dinara. Ukupno 31 milion dinara. Za šta? Koje su to specijalizovane usluge? Kada od 10 pasa jedan preživi, koliko je sterilizacija izvršeno? Koliko je pasa vakcinisano?
Kako je moguće da vet stanica koja svoje veterinare reklamira kao osobe od poverenja može da dozvoli smrtnost od 90 posto? Da li je to njima normalno?
Svojevremeno se digla bura oko nadaleko čuvenog konc logora u Požegi, gde je veterinar Božić, sadašnji predsednik opštine Požega, ubijao pse masovno I nemilice, a sada se ćuti o situaciji u Šapcu. Azil je uredan, u boksovima su posude sa vodom, čisto je, čak je u članku o otvaranju navedeno da ima I podno grejanje, pa se suština “prijatnog boravka”pasa u njemu lako prikrije. Umivena klanica, tako ga zaštitnici životinja, koji su upoznati sa dešavanjima, zovu.
Zar se svaki dobar veterinar ne bi zabrinuo da mu je stopa smrtnosti u azilu 90 posto? I koje to usluge koštaju 2000 eura mesečno? Kako se biraju oni koji će preživeti ovaj azil I biti srećno udomljeni? I kako se uopšte udomljavaju, kad sajt za udomljavanje ne postoji, a posete azilu nisu česte, a ni poželjne. Ne možemo tvrditi da su zabranjene, ali ni podataka o otvorenosti azila na sajtu JKP nema. Postoji samo podatak da služba zoohigijene radi od 7 do 15h radnim danima, što se odnosi na – pozovite šintere.
U cifre je teško poverovati. Neefikasno utrošeno za zoohigijenu, 20 miliona dinara stalnih troškova 166.666 eura , 11 miliona dinara specijalizovanih usluga je 91.666 eura. Neefikasnim smatramo svaku sumu, koja ne rezultira smanjenjem populacije pasa na ulicama. Gde odlazi taj novac? Zašto se populacija pasa na ulicama ne smanjuje?
Kako je moguće da se godišnje ubije oko 500 pasa iako Zakon o dobrobiti životinja izričito zabranjuje eutanaziju zdravih životinja, jer očito je da nisu svi agresivni I bolesni I da su se medjusobno pojeli? Ubijanjem se problem ne rešava. A I kažnjivo je. Koliko je nehumano , da I ne govorimo.
Trošenje miliona iz budžeta , da bi se kolo vrtelo, a bez rešavanja poblema populacije beskućnih pasa, isključivo humanim putem, bez masovnog čipovanja vlasničkih, sterilizacije svih, baze podataka, neće dati nikakve rezultate, sem punjenja privatnih džepova. Nezakonito ubijanje pasa,je krivično delo.
Zašto opština Šabac nije drugačija I bolja od ostalih, kad se već naziva slobodnom i progresivnom opštinom? Šta na sve ovo kaže gradonačelnik slobodne opštine Šabac? Šta kaže direktor JKP Šabac? Pitaćemo ih.
Nadamo se da nisu isti kao gradonačenici I upravnici JKPa opština pod vlašću vladajuće partije, kad se pokrene pitanje transparentnosti I volje za poboljšanjem uslova života, tj preživljavanja beskućnih pasa, koji su u njihovoj brizi , za šta se sredstva iz budžeta I ovde više nego velikodušno koriste.
Marina Mo
Sve je to lepo, ali sta cete sa ljudima koji imaju kinofobiju? Takvi ljudi uglavnom dozivljavaju stres na ulici i ne mogu da normalno funcionisu od CNP programa, plus laka su meta za copore pasa koji osete strah…
A da li treba pobiti sve pse zarad kinofobičnih osoba?!? Pre svega, na pojavu poremećaja utiče prisutnost gena straha ili genetska predispozicija;
Drugi najvažniji razlog je kopiranje roditeljskog ponašanja i straha od strane deteta;
Razlozi mogu biti posebne lične osobine takve osobe, zajedno sa kompleksom inferiornosti.
Sa kinofobijom se može boriti i u početnoj fazi i to se može učiniti bez pomoći stručnjaka. Komplikovano lečenje može biti neophodno za uznapredovale oblike, popraćene čestim i intenzivnim napadima straha. Tada će biti potrebna terapija lekovima koja se provodi zajedno sa psihoterapijom..
Specifične fobije, u koje spada i kinofobija, najčešće se prvi put javljaju u ranom detinjstvu, u periodu od pete do dvanaeste godine. Neke strahove dete stiče posle doživljenog negativnog iskustva, npr. ujeda životinje, ali nije retko da se posmatranjem i imitiranjem ponašanja neke bliske osobe, najčešće roditelja, može preuzeti i naučiti neko ponašanje. Na taj način dete često i razvije fobiju od životinja „preuzimanjem“ tog straha od roditelja. Odrasli fobiju obično razvijaju posle traumatske situacije, napada ili ujeda psa, ili u sklopu nekog opšteg anksioznog stanja. Ako osoba ima fobiju od psa, susret sa psom dovodi do jakog straha koji ide do nivoa panike. Iz tog razloga, ona izbegava da dolazi u kontakt sa psom što redukuje anksioznost i dovodi do osećaja rasterećenja i olakšanja. Zato će i ubuduće izbegavati pse, a izbegavanjem se samo potkrepljuje i održava svaki strah, pa i strah od pasa. Način razmišljanja, sem već opisanog ponašanja, takođe doprinosi nastanku i održavanju fobije. Tu spadaju iracionalna uverenja da je opasnost veća nego što objektivno jeste, uverenje da niko neće pomoći i da osoba neće moći sama da se izboori sa fobijskom situacijom. U suzbijanju kinofobije, odgovornost je na svima: i vlasnicima pasa, i onih koji su predisponirani za ovakvo stanje. Psiholog podseća da je obaveza svakog vlasnika psa adekvatna briga o životinji, koja ne uključuje samo ishranu i šetnju, već i adekvatnu dresuru i socijalizaciju i da je to baza svega. A problem napuštenih pasa je opet – ČOVEK.
I naravno važna stvar je da roditelji koji imaju fobiju od pasa tretiraju to stanje adekvatno, kako se sama fobija kroz podražavanje ne bi prenosila na sledeće generacije- njihovu decu.