Besomučna kradja iz dzepova gradjana Srbije a na ime brige o psima.

Gradjani Srbije, mrzitelji il ljubitelji beskućnih pasa, iz vašeg dzepa se krade. A neodgovorni vlasnici, sami tome doprinosite.

Nedavno smo objavili  članak o korupcionom koriscenju budžetskih sredstava na primeru puta psa Lea , od kada je uhvaćana i odvedena sa ulica Vranja od strane JKP Komrad, smeštena u privatni objekat Davidovac, od nedavno registrovan kao prihvatilište za pse, pa otudjena , predata il prodata, privatnom prihvatilištu Alisa Negotin a odatle izvezena preko izvoznika , organizacije UFFAC u Dansku, gde se pojavila na sajtu za prodaju pasa. Ona je samo jedna od mnogih i ovde želimo da ukažemo na svakodnevno kršenje zakona i kradju budžetskih sredstava. Na samovolju i korupciju.

Ovo je clanak detaljno.

Novine Vranjske su objavile članak na ovu temu, što je od ogromnog značaja u procesu stajanja na put korupciji  u celoj zemlji, i upoznavanju gradjana  opština,  o tome šta se ustvari dešava sa njihovim novcem.

Naročito je to važno na temu korupcije na beskućnim psima, kojoj se malo značaja pridaje, u ovom kontekstu . Kada se pomenu beskućni psi , naglasak je uvek na opasnosti besnila, ujedima, ogromnim troškovima opština izdvojenim za njih. A baš to je i uzrok omogućavanja i prikrivanja ove korupcije. Jer sem troškova za ujede, lažne il istinite, novac ne odlazi ni na rešenje problema brojnosti populacije, ni na dobrobit životinja. Ide u privatne džepove , baš onih koji su najglasniji u širenju laži o strašnoj opasnosti i svom bezrezervnom zalaganju. A zaradjuju i ostali humanitarci.

Ono iza čega se kršioci postojećeg zakona skrivaju su  psi opasnost za gradjane, troškovi ujeda, a to im omogućava kradju, kao spasiocima.

Naravno da ih sterilizacija pasa, human odnos prema njima, ishrana , udomljavanje, ne zanima.

Zašto sebi da kvare biznis? Zanima ih da psi osvanu na fakturi. A šta će s njima biti , nebitno je.

Po Zakonu prihvatilište je dužno da psa po prihvatu vakciniše, čipuje, steriliše, izmedju ostalog. Od sredstava budžeta.

Takav sredjen pas bi trebao da se vrati na lokaciju, ako nije agresivan.

Medjutim, ne vraćaju se na lokaciju. Nestaju.

Neki kreću i u srećne nove domove, preko udruženja koja ih izvoze. Nije sporno da psi nalaze dom u bolje stojećim porodicama u inostranstvu, gde je sigurno bolje nego u prihvatilištima koja se ne daju opisati. Pozdravljamo svako udomljenje.

Ali….. ko daje pravo lokalnom prihvatilištu da psa otudji, bez promene imena vlasnika mikročipa na licu mesta, da ga samovoljno (u ovom slučaju) daje osobi iz drugog grada, a ne udruženju koje je o psu brinulo i pre nego što je uhvaćen.

Ko daje pravo prihvatilištu da pse prodaje? Predaje? A ni prstom ne mrda da otvori svoja vrata i da ih iskreno udomljava. Pse gradske,  plaćene iz gradskih sredstava.

Nadalje,  udruženje koje preuzima psa, ili pojedinci, a ne udomljavaju ga, već koriste kao predmet dalje trgovine,iako zaklonjeni iza plašta beskrajnih humanista , su ustvari samo jeftini trgovci.

Posebna vrsta.

Da li je svim psima koji izlaze iz zemlje  uradjen titar test, a koji je obavezan, jer je Srbija u očima EU, zemlja visokog rizika na besnilo? Šta se dešava sa brojnim psima koji ga nemaju, a koji završe u inostranim karantinima? Bivaju ubijeni, naravno.

Titar test košta 4000 dinara. To je oko 33 eura. Ako  se radi o trgovinskom izvozu, to i nije mnogo.

Interesantno je da je prema podacima Pasterovog zavoda, izdat broj uradjenih titar testova zanemarljivo mali u odnosu na broj pasa koji se izvoze, samo prema broju koji se objavljuje po stranicama uvoznika, a pod naslovom spašeni.  Ostali, za koje ne znamo, su posebna prica.

Udruženja koja uvoze pse su takodje veliki humanitarci. Neki to i jesu. Većina nije. Ne radi se dzabe , samo iz ljubavi. I ne kažemo, ima tu troškova, ako je sve po zakonu. Ali troškove puta i smeštaja plaćaju donatori, naivne dušice, a psi, ako im ne zapnu za oko, odoše na javnu prodaju. Kome, u koje svrhe, dobre il loše, sumnjamo da proveravaju. Prodat, krug se zatvara, a dobavljač kreće u novi  humani poduhvat.

Jedino sto razlikuje udruženja i „udruženja“ jeste to što jedni rade za iskrenu pomoć životinjama, a jedni za iskrenu pomoć svom dzepu. Isto kao i lažna prihvatilišta.

Ko je ko, teško je reci. Govore dela.

Ali činjenica je da je ovo veliki biznis u koji su umešani mnogi.

Naravno, da su azili Srbije u rukama poštenih ljudi, što većina nije, da Uprava veterine radi svoj posao, što ne radi, da lokalni veterinarski inspektori, postupaju po zakonu, da opštinski oci ovo ne aminuju, ovo se ne bi dešavalo. Korupcija radja nove i nove lopove. Psi  ne govore, umiru bez glasa.

Obilazimo azile, insistirajmo, kontrolišimo. Pratimo.  Insistirajmo na sprovodjenju zakona. Obaveštavajmo gradjane koji ne znaju, koji su namerno učeni da mrze, pa dok mrze, da im se lakše gurne ruka u džep.Komunicirajmo. Širimo istinu.