Program CNR za one koji nisu iz tematike znači Uhvati, steriliši, pusti I navodno se primenjuje u mnogim opštinama Srbije već više od decenije. U isto vreme se kamioni puni leševa pasa odvoze u kafileriju u Ćupriji. Ako se sterilisani psi vraćaju, tj puštaju na slobodu, posle sterilizacije, u iste uslove iz kojih su došli, odakle psi koji se mrtvi odvoze u kafileriju? Tolika količina sigurno nije pregažena, uginula od bolesti na ulicama , u prihvatilištima? Jasno je da u tonama životinjskog otpada koje se predaju u Ćupriju, ima I leševa uginule stoke, ali takodje je dobro poznato da zaista kamioni samo sa psećim leševima stižu u kafileriju Ćupriju. Mnogima je poznato, al ćute. Ovo je zagonetka koja obara teoriju o psima vraćenim na teren. Jer, pri vraćanju, svedoka skoro I da nema. Sem u slučajevima kada ljudi koji brinu o psima odvode pse na sterilizaciju I vraćaju ih. Ako ih vraćaju prihvatilišta, hvatači tipa Avenija MB , Tomić , onda svedočanstava nema, a psi ne govore, na žalost.
Ali, predpostavimo da se program CNR zaista sprovodi . Šta su prednosti Programa? Svakako , sterilizacija pasa, kao jedna od najvažnijih mera, neželjenog radjanja. Uhvati, steriliši. Medjutim, posle 13 godina od “primenjivanja” rezultata NEMA. Da li se sterilizacija zaista sprovodi? Ili samo u Beogradu, Novom Sadu I tamo gde ima kontrole ?
Dobro nam je poznato da se u mnogim prihvatilištima Srbije sterilizacija u opšte I ne sprovodi. Čak se ne trude ni da je lažiraju u dokumentaciji. Jednostavno je nema. Nema je ni u cenovniku troškova.
Dakle, program CNR se primenjuje po negde po dogovoru , a po negde samo na papiru, navodno. Psi se hvataju, ta stavka je ispoštovana I košta u svakoj opštini, jer se kilometraža vozila računa, potrošen benzin , rad neukih šintera I vitlanje zabranjenim metalnim kleštima I dozvoljenim mrežama. To donosi zaradu. Vrlo često se I psi koji su već sterilisani, tamo gde su vraćeni, hvataju ponovo, da popune broj. I tako u krug…
Sterilisati – stavka koja već ide teže, jer veliki broj opština nema ni veterinare koji su obučeni za više od štrojenja svinja I osemenjavanja krava. A sterilizacija košta. Pa oporavak, I onda vraćanje na ulicu. Daleko je isplativije sterilizaciju naplatiti , uračunati u troškove, a pse pobiti I prodati leševe kafileriji. Tako se u mnogim opštinama I radi. Ne I u svim, naravno. Tamo gde kontrole ima, gde postoje aktivisti I udruženja kojima je omogućeno da u prihvatilište udju, gde se Zakon o dobrobiti životinja poštuje, druga je priča. Ali takvih opština je malo. Tragično malo…
A imamo I opštine gde se navodno rad prihvatilišta kontroliše, ali od strane izabranog, takozvanog fikus udruženja za zaštitu životinja, izabranog od strane uprave prihvatilišta, koje služi da simulira saradnju sa udruženjima I klima glavom na sve uradjeno I ćuti o istini. Neki su ucenjeni, neki samo gledaju svoju korist. I takvih ima više nego dosta.
Stavka Pusti, vrati sterilisanog psa na ulicu je upitna I diskutabilna. Negde se sprovodi, negde ne, negde samo služi da prikrije nestanak pasa, navodno vraćenih na teren.
Zašto se psi , ako se , uopšte vraćaju na ulicu?
Zato što je “BOLJE JE I NA ULICI NEGO U PRIHVATILIŠTU”validnija… Zašto? Zato što su u prihvatilištima, čak I u Bg I Novom Sadu gde se redovno hrane I gde je bolje nego u unutrašnjosti, u zatvoru , na betonu. Čak I tu je poseta ograničena na dane kad ljudi koji rade obično ne mogu da dodju, nemaju kontakta sa ljudima, nagomilani su medju druge pse. A detalje u zatvorenom I ne znamo u potpunosti, ako od nekog insajdera ne procure, jer je ulazak dozvoljen samo dva dana u nedelji I to od 10 do 12 kad niko ko radi ne moze da udje, a u neke delove ulazak nije dozvoljen nikada. Život u zatvoru. Kakav i zašto?
Van Beograda I Novog Sada je neizvesno da li uopšte dobijaju hranu u prihvatilištu, da li imaju bilo kakvu veterinarsku negu , da li se sterilišu, čipuju. Uslovi su uglavnom užasni po svedočenjima onih koji u ta prihvatilišta uspeju da udju jer je u mnoga ulaz I zabranjen.
Zaključak, psima je bolje na ulici jer prihvatilišta ne pružaju humane uslove boravka. Pa zar onda ne treba da se borimo da im prihvatilišta pružaju humane uslove boravka?
Ima li drugog razloga zašto je psima bolje na ulici? Nema. Jer…. Kako im je na ulici? Većina ljudi ne podnosi pse na ulici, ili ih se plaši, ili ih smatra prljavštinom, prenosiocima bolesti ili ih naprosto mrzi, gadja kamenjem, truje, veša , seče im uši I lomi noge, kasapi, baca sa spratova, kako im padne na pamet.
Na to da ne žele pse na ulici imaju pravo. Na mučenje nemaju. Pa ipak, uglavnom prolaze nekažnjeno.
Većina ljudi smatra da zaštitnici pasa I hranitelji žele da oni budu na ulici, što nije istina, bar ne kod većine poštenih , pravih zaštitnika. Ali, postoji I ona druga grupa, takozvanih zaštitnika, koji su našli dobar izvor zarade na beskućnim psima. Najviše se zaradjuje na povredjenim psima I poželjno je da ih uvek bude. O njih se otimaju. Oni su dobar razlog da se krene sa potraživanjem donacija, za lečenje, za pansione , za hranu, benzin I sve redom. Beskućni psi su dobri I za šverc u inostranstvo. Za stvaranje imena kod donatora. To je posebna tema.
Od beskućnih pasa imaju koristi mnogi, od opštine, koja krade samu sebe, tj opštinski budžet, preko hvatača kojima je Uprava veterine dala sve moguće dozvole da rade šta hoće, do samih lažnih zaštitara. Svi imaju koristi, samo psi nemaju. Pseći život u Srbiji vredi malo, tj ništa a košta mnogo. Beskucni pas – svačiji a ničiji – unosan biznis i kolateralna steta tog istog biznisa.
I zato je neophodno jednom za svagda, zaustaviti zlo.
Uprava veterine je umesto 13-ogodišnjeg nesprovodjenje Zakona o dobrobiti predložila prema projektu EU , OIE , Nacionalnu strategiju, koja se bazira na CNR, uhvati, steriliši , pusti I eutanazija na kraju.
Dakle, nastavlja se sa puštanjem pasa na ulice, što je u suprotnosti sa Zakonom o dobrobiti, jer to je u stvari napuštanje. Ne postoji taj hranilac koji 24-7 može da bude uz pse. Zašto na tome insistiraju? Jer neće da ulaze u izgradnju malih prihvatilišta. Jer neće da pasa na ulici ne bude. Šta će onda Avenija MB I šinteri da hvataju? Šta bi bilo da se broj zaista smanji sterilizacijom za 2 godine? Na čemu će da se profitira, krade? I ako ih budu puštali, kako se tu onda uklapa eutanazija? Koga će puštati, a koga eutanzirati ? Sama postavka cele ideje je daleko od svake pameti. A daleko je od svake pameti da bi se stvorila konfuzija I nastavilo po starom u još gorem izdanju.
Jedino što treba uraditi je masovno sterilisati pse , uložiti novac u to, u pokretne ambulante, (koje je UV do sada samo obstruisala) I takodje, subvencionisati sterilizacije I uvesti takse na nesterilisane pse. Potrebno je, I po zakonu su opštine obavezne, izgraditi mala prihvatilišta ( ne ogromna kao što je neko ko nema nikakvog pojma predložio za Gadžin Han. Al tako je kad ljudi koji nemaju pojma ni o čemu sede tamo gde im nije mesto) koja će vremenom primati samo izgubljene I retke , napuštene pse.
Veterina i lokalne samouprave moraju da prihvate masovnu sterilizaciju i uvodjenje taksi na nesterilisane pse, uz čipove i evidenciju . Verujemo da novca ima, jer ako ga je do sada bilo da se baca u džepove Avenije MB i to nemilice, ima ga I za projekat koji bi dao rezultata. Da li volje medju ogrezlima u korupciju ima, to je već drugo pitanje.
Ali bez obzira da li volje ima, oni su plaćeni našim novcem, mora se vršiti pritisak na prihvatilišta, na upravu veterine, mora se insistirati jer ovo zlo koje živimo mora da prestane. Prihvatilišta moraju da budu ono za šta su I osnovana, otvorena za posete, a ne prljave rupe u koje se psi ubacuju nemilice, dok se uzrok problema ne rešava. Kontrolisana. Prihvatilišta moraju da poboljšaju svoj rad, jer samo su ona razlog što je psima bolje I u najgorim uslovima, na ulici. A troše novac, naš novac, kao I Uprava veterine, kao I Avenija MB, koja živi od opštinskog novca, od novca gradjana. Od nas žive a prema nama se ponašaju isto kao I prema psima na kojima zaradjuju, kao prema djubretu koje zbog njih postoji.
Zakon o dobrobiti se ne sme uništiti, već sprovoditi i poštovati.
Ako ne počnemo da se ponašamo kao da postoji vladavina prava, onda vladavine prava neće nikada ni biti.
Marina Mo
Lidija Mitrovic Corkovic
