Zločin prema životinji nije manje važan od zločina prema bilo kom čoveku, jer se radi o patološkim ličnostima, koje ovo mogu da rade, o nanošenju bola biću koje ga oseća, bez obzira na broj nogu na kojima hoda, ili leti.
A ovde se radi o zločinu, o surovom mučenju za koje ovi radnici nikada neće odgovarati.
Ovako postupa većina takozvanih hvatača pasa, jer nije važno da li su psi povredjeni, da li su udavljeni, da li su im noge iščupane iz zglobova. To upravama takozvanih prihvatilišta nije važno.
Iako ne bi postojali da nije beskućnih pasa, ne bi primali plate, ne bi imali mogućnost da izmišljaju brojne tendere za njihovu takozvanu dobrobit, nepostojeće veterinarske usluge, kupovinu hrane koju ne vide, negu i brigu koje nema, ovi „dobročinitelji lutalica“ rade sve što je u njihovoj moći da ih uništavaju i muče, jer ne znaju za bolje i ne zanima ih.A tužbe će se zaturiti u nekoj od sudskih , jaranskih fioka.
Grupa surovih, neprosvećenih, za koje su beskućni psi ravni otpadu i djubretu koje skupljaju sa ulica.
Ovo je slika odnosa Srbije prema najboljem čovekovom prijatelju .
Slika užasa u 21om veku.
Radnici JKP KOmrad u Vranju razvlače bezopasnog psa metalnim kleštima.
Da se ovo NIKADA NE ZABORAVI.
