Kako preživeti medju zlim neljudima? Kako ostati mentalno zdrav medju izrodom? Koliko nas ima koji smo sačuvali ljudske osobine i koji poštujemo zakon?
A Zakon kaže, obaveza je svakog gradjanina da prijavi mučenje životinja.
Suočeni sa konstantnom brutalnošću prema beskućnim životinjama, a i prema takozvanim vlasničkim, na svakom koraku, svakoga dana, pitamo se kako da sačuvamo zdrav razum.
Pitamo se, ko je čovek, a ko nečovek i gde mi to živimo? Ko nas okružuje? Da li je normalno da na putu na posao, kad izadjete iz svog doma, treba da vidite bar dva pseća leša , umrla u agoniji, od rasutog otrova,il potrovane mačke, da vas iz kante za djubre dozivaju mačići koji umiru od davljenja u plastičnoj kesi, ili da naletite na psa kom je raznesena glava petardama, u jeku prazničnog novogodišnjeg raspoloženja? Ne preuveličavamo, sve je istina i dešava se baš sada, svuda po Srbiji.
Trovanje u Dimitrovgradu, decembar 2017
Kao da svaki stanar ima svoju malu trovačnicu.
Sneg i led su svuda, ali kao da su ionako već srmznuta srca, još više zaledili. Psi se nemilice izbacuju na ulice, a ako se neko od onih osećajnih usudi da ih pusti u haustor neke zgrade, uvek se nadje neka buba švaba koja će to smrznuto stvorenje izbaciti.
Loznica, izbačeno štene.
Ub. Ostavljeni u kutiji.
Kako preživeti medju takvima? Da li su oni većina?
Ljudska bića bi trebala da krasi saosećajnost, milosrdje, dobrota, potreba da pomogne slabijem od sebe. Gde je nestala ta osobina? Kada se pretvorila u sebično neljudsko zlo, koje hara Srbijom ?
Primer takozvanog vlasnika , koji psa na ledu i zimi drži ovako. U blatu. Vršac.
Ako pozovete policiju, kad vidite trovanje, mučenje životinja, a što vam je dužnost po zakonu, ona će se odazvati teškom mukom il nikako. Jer i medju njima sedi kameno srce, koje zakon ne poštuje, a može mu se.
Ako prijavite slučaj Upravi veterine, zavlačiće vas i odugovlačiće, jer i njima se može.
Ako podnesete Krivičnu prijavu, lokalni sud će je odbaciti kao neosnovanu ili takodje, odugovlačiti, dok ne zastari.
Korupcija? Vrlo moguće.
Činjenica je, da zakon ne funkcioniše, da većina neljudi u upravi, uključujući i veterinarske inspektore, imaju ne samo kameno srce, već i kameleonsko srce, koje radi na dugme, koje pritiskaju oni neki iznad. Oni, koji se lepo koriste sredstvima iz budžeta, za svoje lične džepove, pa onda proglase bankrot, štićenike pobiju i krenu u novu turu. To koriste i njihovi sledbenici, mentalni bolesnici, neljudi na terenu, pa rade šta hoće, kako bi svoje frustracije mogli da ispolje na nemoćnima, kad već na drugima ne mogu.
Beskućne životinje ne možete smestiti u lažna prihvatilišta, opštinska, većinu, jer im se tamo samo smrt smeši. Uprava im neće obezbediti ni hranu, ni toplotu, ni ljubav. I oni rade na dugme. To su samo politički poslušnici i lopovi. U većini tih konc logora, zvanim azili, leže polusmrznuti na mokrim paletama, a hrana im se baca u nepočišćeni izmet. Vrsac, Loznica i ko zna koliko jos takvih ? Loznica i Vršac desno.
Zatvoreni za sve posete, da kradu u miru a sve nepoželjne odstrane.
Zatvoren krug zla, koje okiva , kao led ovu tužnu balkansku ledinu, koju je ceo svet svrstao u zemlje III sveta, a ona nikako da to demantuje, svojim humanošću, poštenjem, saosećajnošću i ljudskošću. Da li su oni u većini? Ti i takvi, zli?????????
Humanost jedne zemlje se meri načinom na koji brine o slabijima i ugroženima. Ovde to nije slučaj. Te brige nema, ili je lažno predstavljena u kupljenim medijima.
A šta sa pravim ljudima, koje to boli? Kome oni da se obrate? Koliko nas normalnih, ljudskih ljudi ima?
Koga mi da tužimo za duševnu bol koju nam nanose svakodnevnim zlom? Celu državu, za podržavanje bezakonja, samo opštine, samo pojedince, sve zajedno? I šta boli više, saznanje da živimo okruženi zlim neljudskim nakotom il patnja koju gledamo svaki dan?
text Marina Mo.
