Kako treba da izgledaju azili za pse i mačke?

Dok se kod nas zdušno žmuri i prikriva kradja sredstava namenjenih za smeštaj beskućnih zivotinja, a od pokradenog novca bi se mogli izgraditi hoteli sa 6 zvezdica na svakih 50 km za napuštene životinje, negde to izgleda ovako. Negde, gde je korupcija NO NO, il u ZATVOR.Negde gde se poštuje ZAKON.

A ŠTA JE TO AZIL?  KAKO TREBA DA IZGLEDAJU  AZILI ?

PRIMER IZ LUKSEMBURGA

U Luksemburgu postoje i državni i privatni azili. Ubijanje pasa i mačaka NIJE DOZVOLJENO.

Tradicija Zaštite datira iz 1908, kad je osnovana Liga za zaštitu životinja, koja prerasta u Nacionalnu Ligu. 1911 donose odluku o izgradnji velikog azila za beskućne pse i mačke, a 1924, poslanik Rene BLUM  podnosi prvi izveštaj i predlog zakona za zaštitu životinja.Prvi Zakon o Zaštiti Životinja donesen je 1956. Od 1959 ga štiti i podržava Vojvotkinja, prva ličnost Luksemburga,  princeza Marie-Astrid. I pomaže izgradnju i osnivanje svih ostalih.

I tako se nastavlja do današnjih dana.

Osnovali su i Fondaciju, a svi prilozi azilu, azilima, se odbijaju od poreza.Što je slučaj u mnogim zemljama sveta.

Državni azil finansira država, a privatni azili imaju brojne državne povlastice,  troškove vezane za infrastrukturu (gas, struja, voda, tel itd),  troškove održavanja pokriva grad – opština na kojoj se nalazi azil, renoviranja i sl, hrana i održavanje životinja, veterinarski troškovi kao i troskovi za osoblje, treneri su u potpunosti pod odgovornosti SPAD (društva za zaštitu životinja opštine na kojoj se nalaze.)

Privatni Azili dobijaju donacije i zaveštanja od privatnih lica. Priliv prihoda za rad privatnih azila su takođe  i takse na usvajanje ili  plaćanje pansiona za čuvanje životinja.

U svima su volonteri dobrodošli.

Azil je otvoren za javnost svaki dan sem nedelje i velikih praznika. A i tada postoji dežurna služba.  Znaći ,osoblje i dobrovoljci rade  24/7 dana. A SVE JE OTVORENOG TIPA .

Postoji služba – box – noćni da ako policija ili neko nađe napuštenu životinju ima gde da je ostavi- u toplo sa hranom i vodom i dezurnom ekipom koja ga iz tog boxa preuzima….. ako nađete  izgubljenog-napustenog psa ili mačku, pozovete policiju KOJA DOLAZI NA LICE MESTA SA ČITAČEM ČIPA I PREUZIMA ŽIVOTINJU I ODNOSI U AZIL . 

Sada ovo uporedimo  sa uslovima u našim takozvanim azilima, koji to ni slučajno nisu.

Izgledalo bi ovako :

Prvi čovek zemlje podržava izgradnju azila i daje im olakšice. (Predsednik ????)

Poslanik u Parlamentu se zalaže za izgradnju.(Koji????)

Svi volonteri su dobrodošli, rad je javan, a udomljavanje poželjno.(Gde to??)

Policija dolazi po izgubljenog psa sa čitačem čipa i ljubazno ga odvodi u azil, koji ima dežurnu službu i prihvat 24sata dnevno.(Da li je to moguće?)

Da li smemo i da pomislimo na ovakve uslove?  Dobrodušnost, ljubaznost, želju da se tim jadnim bićima pomogne?  Opštinski azili za mačke?  Gde to ima?

OVAKO JE PO SRBIJI. LOKOTI, LANCI , ZABRAVLJENA VRATA.

A OVAKO JE ZRENJANINSKI AZIL OGLASAVAO PSE ZA UDOMLJENJE. KATASTROFA.

Troškove azila u navedenom primeru Luksemburga  nemamo, ali smo ubedjeni da su mnogo manji od troškova naših opština i takozvanih zoohigijena, GDE GOVORIMO O MILIONIMA DINARA.

Pravi ljudi, dobra volja, na pravim mestima mogu pravo čudo da naprave, kao i pogrešni, pravi pomor i  užas.

Ne smemo se izgovarati siromaštvom i nedostatkom sredstava. Pa kod nas se trosi mnogo vise nego u inostranstvu. Ne zato sto toliko sve to kosta, vec jer se KRADE.

Ovo bi i bio način da se uštedi. Masa ljudi bi pomogla, kao što i sada pomaže i donira, privatne azile.

Ali državnim azilima, opštinskim,  pod ovakvom upravom primitivnih kerbera, niko neće dati ni fening, ni cent, ni 5 para. Čak je i hrana , koja se donira pod upitnikom. Porazno. Baš je Crveni Krst Luksemburga tokom poplava u Srbiji uputio obilne donacije hrane za pse, koje su posle prodavane po pijacama.

U Srbiji je utrošeno više novca na rupe i ćumeze, gde psi gladni i žedni , mučeni i bolesni, leže u sopstvenom izmetu, umiru, dok lopovi veseli kolo vode. I takvi konc logori se nazivaju azilima, jer oni koji  ih grade i oni koji u njima rade ne znaju i ne žele da saznaju za bolje, javnost se laže, narodu ispira mozak, jer nikakva tradicija poštovanja životinja ne postoji, niti iko ima nameru da na tome radi. Radi se na demantovanju istine , pretnjama članovima Udruženja, a azilima upravljaju polupismeni batinaši, sa dobrim partijskim vezama. To je naša stvarnost i sa time treba prekinuti jednom za svagda.

A evo i primera iz Austrije

Kada se prema slabijima od sebe, budemo ponašali ljudski, možda ćemo i mi biti neki mali lepi  SRPSKI  Luksemburg, za šta imamo sve uslove, samo poštenih ljudi na pravim mestima  fali.

Lidija M.Ćorković/Marina Mo.