BESKUĆNI PSI ZLATNE KOKE ZA ZARADU.
OPŠTINSKA PRIHVATILIŠTA ZA PSE SU ZAPOSELI BESKRUPULOZNI LOPOVI
GRADJANIN CIVILIZOVANE ZEMLJE izlazi na ulicu. Vidi psa koji se dezorijentisano okreće u krug, ne zna kuda ide. Uzima psa, odvodi ga u prvu veterinarsku ambulantu , gde se očita čip, a veterinar nastavlja posao dalje. Gradjanin naziva broj lokalnog azila, čija služba dolazi po psa. U oba slučaja, veterinar ili služba iščitaju čip psa, nazovu vlasnika, ako ga ima. Ako ga nema, što je redak slučaj, pas se zadržava u azilu, odakle se udomljava ili ostaje u njemu, dok se ne pronadje privremeni foster dom.
Kako jednostavno! Kako nemoguće u Srbiji !
IMAMO SVE USLOVE DA BESKUĆNIH PASA KOJE PRIMITIVNO I NAMERNO MEDIJI NAZIVAJU LUTALICAMA NA ULICI NE BUDE. IMAMO ZAKON O DOBOROBITI ŽIVOTINJA , KRIVIČNI KOJI IZBACIVANJE SANKCIONIŠE, ZAKON KOJI REGULIŠE OBAVEZU OPŠTINA DA PRIHVATILIŠTA IZGRADE,OGROMNA SREDSTVA IZ BUDŽETA KOJA SE U TU NAMENU ODVAJAJU, ALI…
NEMAMO LJUDE KOJI ĆE ZAKONE DA POŠTUJU I SPROVODE. NEMAMO IH JER SU MESTA NA KOJIMA TREBA DA RADE ZAUZELI ČLANOVI PSEĆE MAFIJE I TU BITIŠU GODINAMA KRADUĆI BUDŽETSKA SREDSTVA NAMENJENA ZBRINJAVANJU BESKUĆNIH PASA.
NEMAMO IH JER SE U DRUŠTVU AKTIVNO SPROVODI ŠIRENJE MRŽNJE PREMA POPULACIJI PASA I STRAHA OD NJIH KAKO BI SE PRIKRILA KRADJA.
PROSEČAN GRADJANIN SRBIJE SMATRA PSA DJUBRETOM ILI SREDSTVOM ZA ZARADU ILI GA NE ZANIMA. PAS JE OPASAN OTPAD KOJI MOŽE DA NAŠKODI NAŠOJ DECI, TO JE MANTRA. A U SKLADU SA TIM SE VEĆINA I PONAŠA.
U DRUŠTVU SE KONSTANTNO NAGLAŠAVA OPASNOST OD UJEDA, KOJI SE, VEĆINOM NAMEŠTENI KORISTE ZA DODATNU KRADJU SREDSTAVA NAMENJENIH ZA ODŠTETU .
U takvoj atmosferi nemoguće je napraviti pomak jer su institucije kojima je posao da sprovode zakon i poštuju ih zarobljene od strane ljudi koji su postavljeni na mesta na kojima ne bi smeli nikada da budu.
Po opštinama se vrte iste garniture nesmenjivih, koji samo menjaju dresove političkih partija, kako bi i nadalje, zauvek mogli neometano da kradu. Oni imenuju direktore JKP, u okviru kojih se nalaze Prihvatilišta za pse ili „zoohigijene“, rogobatno nazvane. Upravnik prihvatilišta je uvek osoba koja je povezana sa direktorom a samim tim i sa opštinskom upravom.
Javna komunalna preduzeća su u svoje delatnosti tipa uklanjanja otpada i čišćenja dimnjaka, utrpale i delatnost zoohigijene. Verovatno, jer se u našem društvu psi tretiraju kao djubre.
Mnogo je primera direktnih rodjaka koji rade kao upravnici prihvatilišta, pa imamo primer čak i žene tužioca, kao u Vršcu,takozvanom azilu, poznatom po smanjenju hrane psima, jer je nije bilo u zimskim mesecima, kada je nastalo klanje i kada je ubijeno više od 100 pasa.
Biti upravnik ili direktor Jkpa je profitabilan posao i daje mnoge mogućnosti za zloupotrebu javnih dobara, a u ovom slučaju, zoohigijena, zloupotrebu pasa o kojima se navodno brine. Psi se muče, a gradjani čiji se novac nemilice, u milionima dinara, uzima iz budžeta, se drsko kradu, dok im opštinski oci preko medija serviraju laži o nerešivom problemu pasa na ulicama, besnilu, ujedima i opasnosti i svom radu na rešenju. Već decenijama nema pomaka. A na čelu opština se vrte isti ljudi, na čelu JKPa isti ljudi, koji su stvorili znatno lično bogatstvo kradući naš novac.
I ti ljudi se biraju od strane vladajuće partije , koja god da je. Ti ljudi nemaju rešenje i ne žele da ga imaju. Ne žele da reše ništa.
Žele da nastave da kradu dok dišu, da postavljaju svoje nove pijavice koje će nastaviti njihovo zlodelo.
U Loznici je godinama na čelu grada kameleon, koji menja partije, i svakoj je odan, samo da mu se pozicija ne ugrozi. Direktor JKPa je takodje večit. Milioni su izdvojeni za prihvatilište koje je uvek zatvoreno za posete. Ono služi za sve samo ne za dobrobit pasa.
U Vranju je jedan od vlasnika vetrinarske stanice koja je imala tada neregistrovano prihvatilište (registrovani su naknadno, po našoj prijavi, a prijavu je vet inspektorka razvlačila beskonačno, uz savete iz uprave veterine kako to da radi, što znamo jer nam je greškom prosledjen mejl uprave veterine) postao predsednik skupštine opštine.
Bivši veterinar zoohigijene u Požegi, poznate po stotinama nezakonito ubijenih pasa ( eutanazija zdravih nije dozvoljena u Srbiji) je očito dobio ugled u strukturi uprave, pa je promovisan u predsednika opštine. Kao da je slava po zlu , ulaznica u organe uprave. Što gori, to bolji. Zanimljiva je i ta veza ljudi koji se po kradji proslave pa domognu skupština opština. Ovo je samo mala crtica iz bogate menažerije likova iz opština koje imaju prihvatilišta.
Opštine koje nemaju svoja prihvatilišta , a po zakonu bi morale da ih imaju, od 2013e počinju da sklapaju ugovore sa firmom, registrovanom kao radnja za čišćenje objekata i ostale usluge u poljoprivredi, zvanoj Avenija MB. Broj sklopljenih ugovora dobija razmere epidemije tako da sada ima preko 50 opština u Srbiji koje sa njima imaju ugovor, za zbrinjavanje pasa. Avenija MB ima prihvatilište , navodno za 100 pasa u Novom Selu kod Vrnjačke Banje. U njega niko ne može da udje, sem vet inspektora koji ga obilaze po brojnim prijavama i nikada nemaju primedbi. Kako je moguće tu smestiti sve uhvaćene pse , preko 50 opština, kako se to svi brzo udome, kad je ulazak zabranjen a psi se nigde ne oglašavaju?
Zašto je ulaz zabranjen kad su tu psi koji su finansirani novcem iz opštinskih budžeta? Našim novcem. I zašto se svima koji dodju po psa ponovo naplaćuju usluge?
Zašto opštine pristaju da izdvoje ogromne sume za hvatanje i zbrinjavanje pasa od strane Avenije MB, kada bi od tih izdvojenih sredstava mogle da izgrade ne jedno, već više prihvatilišta, pitanje je.
Zašto zubima brane Aveniju MB i šalju svoje komunalne inspektore da prate njene hvatače pasa, dok gradjani negoduju?
Odgovor na većinu pitanja je novac , korist. Zloupotreba.
Tako je i ovde.
Interesantno je da je i takozvana slobodna opština Paraćin, sklopila ugovor sa Avenijom MB. Da li je njihovom kvalitetu usluga teško odoleti ili je teško odoleti lakoj zaradi na beskućnim psima?
I da li se iza svih ovih priča krije dobro organizovan odliv novca na mnogo više distance?
Vrlo moguće. Ovo je kompleksna tema i duga priča koja zahteva obiman istraživački rad, o kojoj smo već mnogo pisali, a sa kojom se javnost, koja je izlagana , kao i na sve ostale teme, mora upoznati.
Radi se o korupciji širokih razmera, o psećoj mafiji, jer i to postoji.
Javna komunalna preduzeća i zoohigijene, prihvatilišta su centar našeg interesovanja i centar problema. Mi ih finansiramo i red se mora uspostaviti.
Beskućni psi su zlatne koke na kojima se besomučno i bezočno krade. I to treba svako da zna. Ova priča je mnogo gora od bilo koje druge korupcije, jer se radi o surovom mučenju živih bića, a sve u ime profitiranja na njima, jer se radi o užasnoj slici divljaštva koje sramoti Srbiju i njene gradjane.
