Gospodine Gradonačelniče, Gospodine Direktor KJP Naš Dom !
Otvorite za javnost Loznički hotel Hilton za pse ! Dajte pravi demanti !
Šema prikrivanja istine o lozničkom takozvanom azilu se opet ponavlja.
Umesto da promene nešto na bolje, gospoda iz KJP Naš Dom, demantuju glas javnosti i šire
platno preko zardjalih žica boksova za pse. Zaštita od hladnoće, navodno.
Osmeh, slikanje za novine. Ajmo demanti.
Naš dopis na gradonačelnika poslat je 9.januara 2017. Demanti je krenuo već 11og januara 2017.
Prašina se navodno digla oko slike smrznutog psa, koji je slikan ispred boksa,
pa se navodi kako je uginuo od starosti.Od čega god da je uginuo, to nije jedini razlog za još jedan skandal oko ovog azila.
(slikali su posetioci koji nisu mogli da udju, kroz žice i plavo platno obmotano oko njih.Mada, ako tu već, kako se tvrdi, rade 4 radnika, čudo kako leš psa nije
uklonjen.)
Medjutim, prašina se nije digla oko leša psa smrznutog, već oko brojnih razloga, dugogodišnjih, koje direktor nema nameru da pomene, već da istinu iskrivi i kao takvu prezentuje novinama, koje ionako uvek objavljuju samo jednu stranu medalje, onih koji su na vlasti. Sloboda medija.
Razlozi su brojni. Dugogodišnji razlozi.
Azil je konstantno zaključan, ulaz u njega onemogućen svima. Poslednji
posetioci su bili u novembru, austrijska organizacija za zaštitu, koja je
objavila slike iz azila sa tekstom-Tamo je sve potrebno. Potresne slike.
link slike iz azila na sajtu Udruženja iz Austrije
Ukoliko se svake godine za jedan azil izdvaja sve više i više, a broj pasa na
ulicama ne smanjuje, kao što se ni kvalitet usluga, a ni brige o psima ne
poboljšava, pitamo se gde je problem? Gde odlazi taj novac, kad njegovo
ulaganja nije vidljivo, ni u kakvom poboljšanju? Ljudski faktor. Loš faktor.
Od 10 miliona dinara 2015 god, 12 miliona dinara 2016 godine , do predvidjenih
17 miliona dinara 2017 godine, kako tvrdi direktor KJP Naš dom, sa ponosom
govoreći o kvalitetu rada. Ovo bi trebalo izreći sa tugom i žaljenjem. Nije za
ponos.
A ovo su linkovi samohvale i demantija, po starom receptu.
Dakle, srpska javnost se dezinformiše svesno i namerno, o namenskoj potrošnji
ogromnih sredstava, a pri tome se izvlači i pomoć od donacija iz inostranstva.
Ako se ovoliko u azil ulaže, onda nikakve donacije nisu potrebne. Psi bi živeli
u hotelu sa 5 zvezdica, a ne u ovom ćumezu. Kućice su dotrajale, pred Božić
nije bilo slame u njima, a zardjale žice su opasnost. I to je samo delić tuge.
Ali, kad je pukla bruka, isto kao i 2015 god, jedino što odgovorni za ovaj
tužni objekat znaju ide- demanti.
Dva političara, koja u azil idu samo za slikanje, kad mora, zdušno šire crvene
cerade, koje će pse spasiti zime. Ili možda pre skloniti od očiju onih koji bi
pomogli, a koji unutra ne smeju, nego moraju nemoćno da vire preko ograde.
Direktor preduzeća, kome u opisu usluga ne bi smela da bude i briga o azilu,
izjavljuje sledeće: Jednostavno ne dozvoljavamo da baš svako ko dođe ovde da
vidi pse, unosi hranu sumnjivog porekla.
To je valjda objašnjenje za katance.
Zaboravio je da kaže da niko ne može da udje u azil i da je azil nezakonito
zaključan za sve. A javna nabavka od veterinarskog zavoda, čak iz Subotice, nas
baš zanima. Šta li tu tek piše?
Gospodin Aleksić takodje kaže : Maksimalno se trudimo da obezbedimo redovne
veterinarske tretmane.
Kako to, kad od septembra 2016 nemaju veterinara. Informacija, koju smo na
zahtev o informacijama od javnog značaja, morali da dešifrujemo iz nečitkog
rukom napisanog zapisnika lokalnog vet inspektora.
Činjenica je da ovo nije ni blizu onoga što bi jedan pravi azil trebao da bude,
da ljudi koji smatraju da je dovoljno pse pokupiti sa ulica, strpati u ogradjen
prostor, jedne drugima na glavu, baciti im šaku granula i sve to dobro keširati , ne mogu da vode azil i pomognu humanom smanjenju broja pasa na ulicama.
Humanom, kažemo. Azilima za pse nije mesto u rukama onih koji ne razumeju
potrebe životinja, njihova dobrobit ih ne interesuje, nemaju nimalo saosećanja.
.
Sasvim je u redu da se bave onime za šta su i osnovani, uklanjanjem lakog
otpada, dimnjačarskim uslugama, pogrebnim uslugama, sadjenjem sadnica. Psi
nisu ni laki otpad, ni sadnice, ni preminuli. Oni su živa bića. Kako za koga.
Za neke su izvor lake zarade , i makar zbog toga bi se sa njima trebali
ponašati korektno, a ne kao prema „džukelama „, za šta ih smatraju.
Ukoliko sadašnja uprava ovog takozvanog azila smatra da ovo nije istina, neka u
cilju pomoći psima i javnosti rada javne ustanove, plaćene novcem gradjana.
otvori svoja zabravljena vrata, za posetioce, kako bi se psi mogli zaista i
udomljavati, kao što je svuda u svetu. Zašto bismo vam verovali na reč, kad se
već pokazalo nebrojeni broj puta, da se samo radi o praznim rečima. Iskreno smo
zabrinuti za dobrobit tih jadnih žrtava, zaključanih daleko od očiju javnosti.
I ogorčeni dosadašnjim radom azila , o kome lepe reči imaju samo oni koji njime
upravljaju. I niko više.
Naš dopis gospodinu Gradonačelniku poslat 9og januara. Demanti kreću od 11og Januara.
Munjevita reakcija. Ali ne i u ispravnom i humanom smeru.
