Najavljena Radionica, je održana prema planu 29.07.22.u hotelu Falkenštajner u Beogradu. Prisustvovali su predstavljači radne verzije nacrta iz OIE , koji u okviru projekta EU , sprovode program projekta, navedeni u priloženom programu. Takodje su prisustvovali i predstavnici iz Uprave veterine kao i brojna udruženja koja su dobila poziv za učešće.
Prisustvovala je i naša NVO , a pratili smo i preko linka tok izlaganja i diskusije.
Izlaganje je bilo na engleskom jeziku, bez prevoda za učesnike, što smatramo neprimerenim, dok su izlagači imali prevodioca. Šta je ko razumeo, razumeo je. Ili nije…
Samo izlaganje nije uključilo sporne, diskutabilne i bolne tačke , koje su sve zanimale, pitanje eutanazije pasa, koje je mera smanjenja populacije u poglavlju 7.7.OIE a koje nije ni u nacrtu pomenuto sa svim detaljima, već samo navedeno kao Poglavlje na kom se bazira ceo Nacrt.
Diskusija ostavljena za kraj je bila najzanimljivi deo radionice , gde su predstavnici udruženja izlagali svoja mišljenja. Ono oko čega su se svi složili je da je eutanazija neprihvatljiva u Srbiji gde je Zakonom o dobrobiti životinja i zabranjena u slučaju zdravih i izlečivih životinja i najviše pitanja je i bilo u vezi sa time. Gospodin De Nardo je svaki put vešto izbegao da da jasan odgovor, a na pitanje Ko će o tome odlučivati, da li je pas udomljiv ili ne-nije imao odgovor. Neki predstavnici udruženja su jasno stavili do znanja da u Srbiji postoji zakon koji se već 13 godina ne sprovodi i da je problem u tome i u nedostatku volje za saradnjom od strane Uprave veterine i lokalnih samouprava. Bilo je i žalbi na nedostatak donacija privatnim prihvatilištima koja brinu o psima, poziva u goste izlagačima , ali uglavnom su se svi držali nametnute teme nacionalne strategije, koja je i posle radionice ostala nedorečena.
Naš stav je bio , što je i rečeno na radionici, da je sprečavanje neželjenog radjanja najbolja mera upravljanja populacijom pasa, da eutanazija ne može biti nikada mera smanjenja populacije. Uložili smo i prigovor i ukazali na nezakonitost stavljanja nacionalne strategije iznad postojećeg Zakona o dobrobiti i bespotrebnost donošenja nacionalne strategije, što se ni izlagačima a ni Upravi veterine nije dopalo. Takodje smo naglasili i pročitali odlomak iz nacrta nacionalne strategije koji kaže da metoda vraćanja pasa na ulicu nije primenljiva u zemljama gde zakon zabranjuje napuštanje pasa, što je po komentarima po društvenim mrežama predstavljeno kao zalaganje za eutanaziju, a što nije tačno. Baš ova rečenica će biti korišćena da poništi vraćanje pasa na ulicu, (a što je ona šargarepa kojom se zaštitarima maše pred nosom i za kojom su slepo potrčali ne misleći o rešavanju uzroka i prihvatajući nametnute autoritete neproverenih namera ), gde im je bolje samo zato što im je trenutno u šinterajima još gore.
Ukoliko se uopšte prihvati mutna i nejasna postavka nacionalne strategije, šinteraji će moći da rade šta hoće, kao što rade i sada, ali to bar rade nezakonito. Baš ova rečenica će biti jedna od okidača za korišćenje eutanazije , tj hladnokrvnog ubijanja bespomoćnih životinja, ukoliko se uopšte prihvati donošenje nacionalne strategije i veruje onima, koji su, kako reče gospodin Di Nardo pri kraju radionice, superiorna bića i moramo da brinemo o njihovom zdravlju.
Prema našem mišljenju, superiorna bića treba da brinu o zdravlju svoje rase, ali ne uništavajući život onih koji o njima zavise baš zato što su superiorna.
U dopisu poslatom pre radionice smo izložili predlog sterilizacije i uvodjenja taksi na nesterilisane pse, što smatramo da nije zanimljivo donosiocima nacrta, jer tu nema zarade, a moglo bi stvarno i da reši problem napuštenih pasa.
Utisak je da se ni inostranim izlagačima Projekta ne svidja suprotno mišljenje, da se sve sprovodi da se ne poboljša ništa za kvalitetniji život pasa, da je namera Uprave veterine da tera svoje kao i do sada, a da je glavna poenta cele priče finansiranje iz EU, od koga psi neće imati nikakve koristi.
Dobrobit pasa je postala profitabilan biznis, a tako je opao i kvalitet zaštitarstva kao i stvarna briga o psima od strane nadležnih.
Mi ne moramo da sledimo negativne primere koje mnoge evropske zemlje i zemlje sveta sprovode, a koji ne rešavaju ništa. Mi imamo Zakon , koji mnoge zemlje nemaju. Ne smemo ni da zamislimo mogućnost da se Zakon o dobrobiti uništi, posle 13 godina nekažnjenog nesprovodjenja i uvede ubijanje života i borićemo se svim mogućim, dostupnim zakonskim sredstvima protiv toga.
Upozoravamo udruženja da ne nasedaju na nametanje nacionalne strategije i promovisanje nezakonitosti i da budu složna u borbi za sprovodjenje zakona.
Brošure sa radionice.
Marina Mo
Za TIM KOALICIJA ZA ŽIVOT
