ŠTA BOLI VIŠE?

Šta više boli?

Svakodnevna agonija namučenih životinja ili saznanje da živimo uz „ljude“ koji su spremni na svako zlo, samo zato što ne podnose te mačketine i one dzukele.

Svaki jutarnji izlazak na ulicu obojio je strah od onoga što ćemo videti. Još jedan grozan dan, još jedno zlo. Da li ćete naleteti na leš beskućnog psa, koji umire od otrova, da li ćete ugledati sugradjanku koja izbacuje kesu sa tek rodjenim mačićima u kantu, a onda se brzo udaljava, da li ćete naleteti na pregazen leš na putu, da li ćete gledati te pse, mačke, kako šepaju, vuku se gladni, smzavaju ili umiru od žedji, dok ih vaši „sugradjani“ teraju, gadjaju čim stignu, psuju, vrište, a onda to isto rade i vama, ako pokažete i trunčicu empatije. Da li ćete se otimati sa iskeženim , neandertalskim facama šintera da ne odvuku nekog jadnika u svoj logor, gde će nestati, „srećno udomljen“.

Da li ćete se zapitati Šta je to sa ovim ljudima i da li su uopšte ljudi? Gde su im ljudske osobine? Milosrdje, empatija? dok se deru na vas sa Vodi ih kući.

Šta boli više? Muke nesrećnih, beskućnih životinja koje gledamo I proživljavamo svaki dan ili saznanje da rod kom I sami pripadamo, u našem društvu , ima odnos prema njima kao čopor besnih kromanjonaca, spremnih samo da ubija I mrzi. I da li su ti kromanjonci većina???????

Vaši sugradjani su ti koji bacaju otrov po ulicama, prave grupe čiji je cilj da osmisle najefikasnije ubistvo beskućnih pasa i mačaka po ulicama, gde razmenjuju recepte tipa kilo mesa sa ekserima, ili sa staklom , daju savete jedni drugima gde da nabave otrov i kako da ga filuju pa raseju po ulicama. Vaše komšije prosipaju leti vodu iz šerpi da ti odvratni stvorovi ne bi pili na 40 stepeni, vaši sugradjani daju gas kad vide psa kako prelazi ulicu, deca vaših sugradjana im guraju petarde u usta i pale ih, lome štencima noge, vade im oči. Ne svi, ali većina je spremna na tako nešto, jer je opšta sramota pokazati ljubav i samilost. Medju većinom se tumači kao slabost. Teško shvatljivo ljudima koji imaju ljudske osobine, saosećanje za svaku patnju, a ne samo za svoju. Većina tih koji ne podnose te dzukele i te šugave mačketine su odrasli uz primitivne roditelje koji su ih učili da su životinje prljave i moraju da služe za bar nešto, da bi imale pravo da postoje. I nikada se nisu izdigli iz tog blata. Neki jesu. I za to što su bolji ljudi, plaćaju cenu uvreda, podsmeha I blaćenja.

Šta radi sudstvo koje ne postupa po brojnim krivičnim prijavama, šta radi Grupa za dobrobit životinja pri Upravi veterine u kojoj sede sve sama zvučna imena već godinama, šta rade mediji kojima ova tema skoro nikada nije tema, a ako i jeste onda pozovu nekog od tih istih zvučnih imena da demantuje svoj nerad i da se sve nastavi kao i pre.

I tako decenijama. Svest neljudi se ne razvija, ljudi pate, beskućnici pate, samo zato jer naše društvo u podilaženju neljudskosti ne vidi problem, jer je za mnoge, pa i za one koji su plaćeni da bi brinuli, ovo samo priča o bekućnim džukelama i onim šugavim mačketinama.

Zakon se ne sprovodi, a ako se zakon ne sprovodi svesno I namerno, da li ga treba uzeti u svoje ruke????? Da li nam je samo to preostalo? Ili ipak ima nade da postanemo civilizovano društvo, koje brine o slabijima i nemoćnima, u kome bismo se svi osećali mnogo bolje?

Link celog albuma ubijenih , izbačenih i otrovanih, na fejsbuk stranici Koalicija za Život.

Marina Mo