Ravnodušnost društva prema mučenju životinja prećutno ozakonjuje sadizam kao poželjno ponašanje, koje dovodi do prevlasti beskrupuloznih sadista i ostalih duševnih bolesnika.
Ovo nije minorna, beznačajna tema, kakvom se smatra u našem društvu , gde je diskrimacija na osnovu vrste, specizam, duboko ukorenjena.
(pas nadjen obešen u Somboru)
Retko ćete čuti , čak i najpametnije glave, istaknute ličnosti u sferi kulture i obrazovanja da ovu temu uopšte i pomenu, a o zalaganju na ukazivanje problema i potrebe za njegovim rešavanjem nema govora. To je viša matematika kojom se samo jako retki bave.
Kakva je to javnost kojoj se treba ulagivati kad joj ne smeta da mučitelji i ubice bespomoćnih žive baš tu, uz njih. Da li su možda kazne male i zašto se skoro niko ne kažnjava, zašto to nije pitanje? Kakvo smo to društvo kad se javno ne žigošu ?
(pas nadjen u kanti za djubre na 40 stepeni u selu kod Vranja)
Društvo bez empatije sa duboko ukorenjenom ravnodušnošću prema drugim vrstama, gde je sramota pokazati ljubav sem u slučaju populističkih jeftinih srcedrapateljnih scena.
U našem društvu nije to ništa strašno ubiti i mučiti životinju. To je normalno, Zakon o dobrobiti kao da je donesen u nekoj drugoj dimenziji i čudimo se zašto je uopšte donesen i ko ga je to doneo? Većina ionako ne zna da postoji, pa je svejedno. A pošto se ne sprovodi, kao i da ne postoji.
Kada govorimo o osobama, koje su sposobne da planski, smišljeno odsecaju noge i vade oči, bacaju, šutiraju, vešaju, truju, mi uvek moramo da naglasimo da su to osobe koje su opasne po ljude, po okolinu, po nas i našu decu, jer nije dovoljno to što su opasne po životinje. Životinje su manje vredna vrsta, diskriminisana u našem društvu, kojima se ljudi bave utoliko da ih eliminišu, iskoriste što bolje za svoju korist ili bace na njih pogled i odu dalje. Manjina je zaista zaintereseovana za njihovu dobrobit, ali se ne nalazi ni na jednom mestu gde se odlučuje o njihovoj sudbini. Upravo zato što ih zanima, su eliminisani, a i žigosani i izloženi podsmehu .
(foto štene nadjeno sa odsečenim nogama.)
U jednom slučaju, skorašnjem , na videu vidimo bakicu, kojoj bismo pomogli da predje ulicu, kad bismo je sreli, kad ona već u sledećim sekundama šutira nešto ulicom. Šta je to? Malo mače, bespomoćno, koje je sigurno nije ogrebalo. I da može, nije stiglo, bakica se zaletela.
Normalan čovek koji ima osećaj empatije se pita Zašto? Kakva je to osoba? Mnoge to upšte ne zanima, jer ona je ljudsko biće, pa šta? Jedna mačka manje, više. Bakica jeste sisar na dve noge, ali da li je ljudsko biće, to je diskutabilno. U zavisnosti šta ko smatra pod pojmom ljudskog bića.
Po javnim mrežama se vrti i priča o tinejdžerima koji su psa koji ih je pratio i mahao repom usput, doveli do šina i bacili na njih, baš kad je voz naišao. Posle su se time hvalili. Baš kao i momci koji su šutirali mačku umesto lopte. I to su stavili kao video na fejsbuk da se pohvale.https://www.facebook.com/Ko-zlostavlja-i-ubija-%C5%BEivotinje-u-Srbiji-875122092522465/photos/pcb.3618351424866171/3618350918199555
Ako tinejdžeri smatraju da je fudbal sa mačkom umesto lopte dobra šala i pohvala , onda žive u sredini koja to ne osudjuje. Ako smatraju da neće biti kažnjeni za učinjeno, a neće, onda će nastaviti sa svojom zabavom i proširiti je na svakoga ko je slabiji od njih. Ako je to tako,a jeste, onda živimo u jednom veoma bolesnom društvu koje ne želi da prepozna i osudi patološko ponašanje .
Normalne osobe, bilo kog uzrasta, deca, stari, nemaju potrebu da se dokazuju izazivanjem bola kod drugih, nemaju potrebu da svoj bes iskaljuju na slabijima od sebe. To rade psihički poremećene osobe, kojima je potrebna i pomoć stručnog lica i kazna. Pomoć kako bi se možda promenile, a kazna kako bi snosile odgovornost za svoja dela.
MUK PRAVOSUDJA
Ako na ulici naidjete na leš obešenog psa, na psa kom je vilica razneta petardom, mačku kojoj su iskopane oči, pozovete policiju, načekaćete se. I kada dodju, nevoljno će sačiniti zapisnik, posle koga se više ništa neće desiti. Niko neće pokrenuti tužbu, pa makar i protiv NN lica, a niko se neće ni potruditi da otkrije počinioca.
Udruženja za zaštitu životinja pokreću krivične prijave , ali do sada nam je poznat samo jedan slučaj gde je počinilac otkriven i osudjen na 6 meseci zatvora. Radilo se o agresivnom , surovom , odraslom čoveku koji je malom maltezeru odsekao uši, posle čega je pas iskrvario. Počinilac je osudjen , uz pritisak ljubitelja životinja , ali kaznu nije dočekao jer je izvršio samoubistvo. Nakon toga se saznalo da je maltretirao i porodicu i susede. Šta bi se sve saznalo kad bi neko pročeprkao po svim onim prijavama za mučenje i ubijanje , koje sede po fiokama tužilaštva.
Ko truje pse i mačke, golubove, sve što hoda i leti, a jede na ulicama? Zašto to nije tema, kad je trovanje uzelo razmere epidemije? Ili nije zgodno o tome govoriti kad je javna tajna da se brojne opštinske vlasti trovanjem rešavaju beskućnih pasa i mačaka po ulicama. Verovatno se taj problem prosipanja otrova po ulicama neće rešiti dok ne nastrada neki član porodice opštinskih moćnika.
Nekada smo taj problem rešavali lovcima, rečenica koju je javno izgovorio predsednik opštine Apatin pre par godina je velika surova istina o ovom društvu.
Pucanje po ulicama, trovanje, sadističko ponašanje takozvanih hvatača pasa lokalnih šinteraja, Avenije MB, AZE, i sličnih, sve su to takodje oblici teškog mučenja životinja, koje se stalno sprovodi po Srbiji. Pošto ga sprovode vladajuće strukture, zašto bi se kažnjavali sitni , mali trovači i kasapi životinja. Loš primer.
Tako ostajemo u blatu , na ulazu u civilizaciju već decenijama, jer kad se pojavi neko bolji, neko umniji, kog zanima, ostali blatnjavi i surovi mu sapletu noge i vrate ga u blato, samo da se ništa ne promeni.
Vrti se vrzino kolo pećinara, koje zakon ne zanima, koji ga ne sprovode, a javno mnjenje i njegov nivo razboritosti pliva u kanalizaciji bezumlja. Zato mučenje životinja nije tema, zato nema osude počinalaca, jer svi na kraju bivaju isti, kao u Beštijama Živka Nikolića. I oni koji zlo čine, i oni koji ćute. Zli ljudi, nesvesni ljudi, spremni na diskriminaciju svakog ko je različit čak i iz svoje vrste, a o ostalim vrstama da i ne govorimo.
Zločin prema životinji nije manje važan od zločina prema bilo kom čoveku, jer se radi o patologiji ličnosti, o nanošenju bola biću koje ga oseća, bez obzira na broj nogu na kojima hoda, ili leti.
Sve je važno u civilizovanom društvu, a naše je daleko od civilizovanog. I zato je tako mnogo patnje oko nas. Ako ne promenimo odnos prema svojoj okolini, tonućemo i nadalje u primitivizam i beščašće.
Marina Mo
Veliki se zločini čine prema životinjama u cijelom svijetu i na žalost ne samo prema psima i mačkama. Milijuni životinja svakodnevno stradavaju u klaonicama za ljudsku prehranu. Svaka životinja osjeća bol, bilo to pas, mačka, krava, kokoš, svinja, ili bilo koja domaća ili divlja životinja.