Internet je preplavljen člancima o masovnom trovanju pasa po gradovima.Svuda.
Paraćin i Beograd su poslednji slučajevi.
Ne radi se o “ uobičajenim slučajevima komšijske mržnje“, koja bi i kao takva
svuda u civilizovanom svetu bila ALARM ZA REAKCIJU.Radi se o sipanju otrova po javnim površinama.I tako godinama.
Postavljaju se sledeća pitanja:
Da li je moguće da u svim opštinama postoje manijaci kojima je to životni smisao,da bacaju otrov po ulicama? U eri besparice? Oni jure noću sa mesom i otrovom??????
Sumnjamo.
Zašto policija baš i nije mnogo zainteresovana da izadje na lice mesta?
Zašto su čak i drski ako su pozvani?
Zašto zoohigijene kasne pri dolasku da pokupe leševe nesrećnih pasa?
Zašto ne saradjuju i ne daju obaveštenja kome prijaviti sakupljanje otrova, ako to nije njihova dužnost? Zašto upravnici ne pokazuju nikakvo interesovanje ni saosećanje?
Da li su namerno nefunkcionalni?
U svakom slučaju, za svaku osudu.
Zemlja koja stremi civilizaciji i priznavanju svog civilizacijskog odnosa prema ljudima i životinjama, tone u divljaštvo i javašluk.
Otrov na ulicama, pa šta??
Šta li se tek dešava po seoskim budžacima?
Ovo je slika iz Velikog Gradišta Januar 2016.
Ovo je foto Indjija krajem 2015.
Ovo je Paraćin mart 2016.
Paraćin mart 2016.
A ovako izgleda otrov pomešan sa mesom. Nadjen na ulici.
Do skoro su se javno beskućni ulični psi eliminisali uz angažovanje lovačke vesele družine, uvek spremne na pucanje na sve što je bespomoćno i bezopasno.
Gde se ne vidi i ne čuje, to se još uvek radi.
Predsednik opštine Apatin je javno izrazio žaljenje za dobrim, starim vremenima, kad su se tako rešavali džukela. Koristio se i drugi metod, trovanje. A koristile su ga JKP i zoohigijene(valjda se zato i zovu zoohigijene, jer čiste prostor od životinja). Metodi divjački i varvarski korišćeni su decenijama, pa kako da verujemo da ih ne koriste i sada?
Ko ima pristup otrovima?
Kako baš u tolikim gradovima odjednom trovanje?
Kako da se nijedan predsednik opštine nije uzbudio i dao izjavu za štampu?
Pa to je otrov na ulicama.
Ako vas za pse baš briga, on se raznosi, može svako da se otruje.
Ne, nikog ne zanima.
A zašto vas ne zanima?
Da li možda zato sto ste vi ti trovači?
Kad se budžetska sredstva izvučena na ime beskućnih pasa potroše, troškovi i dalje ostaju, a onda je bolje da oni koji bi pravili troškove nestanu. Onda ajd potrujmo, pa nova tura.
Možemo i tako da posmatramo stvari.
Ne tvrdimo, al se pitamo.
A ako i nije tako, izadjite pa javno recite da ste zabrinuti, da to nije u redu.
To niko nije uradio, nigde. Pa normalno je. Tako je decenijama, prešlo je valjda u tradiciju.
Paraćinska opština je navodno podnela prijavu protiv NN lica, a zatim krenula u proširenje kapaciteta azila, prema navodima na njihovom sajtu.
Proširenje kapaciteta. Da li su to dodatna sredstva iz budzeta?
To nije rešenje ovog problema.
Rešenje je uhvatiti počinioca, ako je to pojedinac.
To nije nemoguće, ali u suštini nikoga ne zanima.
Dok ne padne prva ljudska žrtva, a i onda će biti zabašureno.
Možda bi trebalo to da se desi , da se slepe oči otvore.A birokrate završe u zatvoru.
Nigde , ali nigde u svetu, nije normalno i prihvatljivo bacati otrov po ulicama. A to se u Srbiji redovno dešava. Ovaj užas brutalnog i arogantnog bezvlašća
se održava, zahvaljujući krajnje primitivnom i divljačkom odnosu prema životinjama, kako onih koji bi trebali, al neće, da probleme rešavaju, tako i brojne grupe stanovništva, koji bi mogli da se prosvetle, al neće. Ne moraju.
Okruženi su gomilom istih.
Borci protiv brutalnosti, za humanost su manjina, koja se proteruje i vredja i kojima se podsmevaju ili ih ignorišu.
U gradovima Srbije se zabranjuje ishrana životinja po ulici, a ishrana otrovom se toleriše.
Ovo je preko svake mere.Tolerisanje agresije, ugrožavanja ljudi, prirode, životinja. Pas, pa šta?
Ipak, vremena se menjaju. Niste više u srednjem veku. Ima nas kojima se ovo ne dopada ni najmanje. Zgražava nas.
Gospodo , predsednici opština, upravnici zoohigijena, policijo, komunalna policijo,ministarstvo poljoprivrede, upravo veterine, ima vas toliko, a šta to vi radite?
Vučete nas u ustajalu baru u kojoj sami muljate po blatu.
Da li to znači da treba da idemo ulicama sa rukavicama na rukama , maskom na licu i biber sprejom u dzepu, ako je sve ovo normalno?????A kako da se zaštitimo od emotivnog stresa? Da li treba da nam bude normalno i prijatno da gledamo mučenje životinja u agoniji? Mi nemamo kome da se žalimo kao brojni „ujedeni“, da tražimo odštete.
I nećemo da živimo na brutalnom, odvratnom Divljem Zapadu.
Usred jugoistočne Evrope , kako se ovaj prostor sada popularno naziva, mi smo na Divljem zapadu, zahvaljujući neodgovornima koji ne žele ili nisu sposobni da se suoče sa zlom. Ili su možda i sami zli.Pitamo se?????
I vrlo je važno svi da znamo, nije ni taj svet, kom stremimo, neobavešten, neobrazovan i blesav, pa da ne zna šta se radi.
Ko god da je trovač, ko god da ćuti i ovo aminuje, bolje mu je da se probudi na vreme.
Sve je povezano. Sve se zna, u ovom veku informacija.
Sve se dobro vidi, čak iako nije objavljeno na državnim medijima.
Koji turista će da poseti zemlju u kojoj se psi truju po ulicama? Nijedan.
A ko će da je primi medju zemlje u kojima je to strogo zabranjeno i nepojmljivo? Niko.
Razmislite gospodo trovači i gospodo odgovorni.
TROVANJE ŽIVOTINJA – VETERINARSKO MEDICINSKI I KRIVIČNO PRAVNI ASPEKTI* ANIMAL POISONING – VETERINARY-MEDICAL AND CRIMINAL-LEGAL ASPECTS
ŠTA KAŽE ZAKON ? LINK.
PROČITAJTE. ZAKONA IMA, AL NEMA KO DA GA POŠTUJE I SPROVODI.
