Tretman pasa u Srbiji jednak tretmanu djubreta na deponiji.
Zakon o Dobrobiti životinja је donesen 2009 god. Za 11 god od njegovog donošenja situacija je samo pogoršana, jer ga niko ne sprovodi, već zaobilazi i krši svakodnevno. Zakon je paravan , Potemkinovo selo, iza čijih je kulisa skrivena grozna istina o ubistvima stotine hiljada pasa, na najsurovije načine, a sve u ime „humanog zbrinjavanja“.
Od 2009 godine opštine su obavezne da na svojoj teritoriji izgrade prihvatilišta za pse, koja su, tamo gde su izgradjena, nesrećom strpana u delatnosti JKPa, medju brigu o grobljima, dimnjacima, čišćenju ulica, kanalizaciji, sa kojima nemaju nikakve veze. Da je namera bila iskrena, prihvatilišta bi imala status kao i domovi za nezbrinutu decu ili domovi za stare, čiji je rad takodje pod upitnikom, ali time se ovde ne bavimo.
Opštine su po Zakonu imale 3 godine vremena da prihvatilišta izgrade, ali većina nije. Opravdanje je , Nemamo sredstava, dok se preko tendera odlivaju milioni dinara privatnim hvatačima pasa, tipa Avenija MB , Aza i slični. Za to ima novca. Psi nestaju, problem se ne rešava.
Beskućni psi su u Srbiji tretirani kao djubre pod svakom vlašću, samo što je sa obavezivanjem opština 2009 god da na svojoj teritoriji izgrade prihvatilišta i izdvajanjem novca u te svrhe, otvorena nova mogućnost za kradju i zloupotrebu položaja. Tako su prihvatilišta postala profitabilna. I ma kako izgradjena, ostala su i do danas najobičniji konc logori za pse.
Pravilnik o prihvatilištima postavlja rigorozne uslove , ali u njemu nema ni jedne jedine reči o ljudskom odnosu prema psima, a najvažnije da PRIHVATILIŠTA MORAJU BITI OTVORENA ZA POSETE I DA JE EUTANAZIJA ILI UBIJANJE ZDRAVIH ŽIVOTINJA ZAKONOM ZABRANJENO I KAŽNJIVO.
Ništa od navedenog u Pravilniku se ne poštuju jer veterinarski inspektori Uprave veterine registruju prihvatilišta brzinski i gledaju im kroz prste. Bitno je samo strpati pse unutra, pa kako im bude. Grupa za dobrobit pri Upravi veterine služi samo kao forma, ime, koje se poziva povremeno na TV kad neka grozna surovost procuri u javnost, da zataškava i dezinformiše javnost. I to se retko dešava, jer , da bi sakrili svoja nedela, prihvatilišta nisu otvorena za javnost. Ona koja to jesu, otvorena su u vreme kad niko ne može da ih obidje, jer gradjani rade. Tako, sakriveni od javnosti, uprava, koja je povezana i postavljena od strane JKPa, koji je postavljen od strane Opštinske uprave, radi šta hoće. Tenderi sa veterinarskim stanicama se nameštaju jaranima, usluge izmišljaju, pare izvlače, psi se ne sterilišu, ne čipuju, a kontrole nema, jer ulaska u te prave šinteraje nema, mahom je zabranjen, otvoreno i bez objašnjenja, kao u Loznici, Dimitrovgradu. Negde čak postoje i crne liste na kojima su članovi udruženja za zaštitu kojima je zabranjen ulaz. Zašto? Nije dobro da ometaju „rad“.
Prihvatilištima vladaju samozvani bogovi, vrlo često polupismeni , osioni i bahati. Medju tim osionim bogovima ima i veterinara, bez ikakve mepatije i čovečnosti. Setimo se samo Božića i njegovog konc logora u Požegi.
Interesantna je činjenica da poslednjih godina slobodan ulaz u prihvatilišta imaju grupe takozvanih zaštinika životinja za koje se osnovano sumnja da se bave švercom pasa u inostranstvo. Slični se sličnima raduju, pa tako se izvoz pasa , iza zatvorenih vrata, glatko odvija.
Životi beskućnih pasa u Srbiji koštaju mnogo, a vrede malo. Na osnovu njihovog postojanja krade se budžetski novac, namenjen za zbrinjavanje, dok se psi muče, dave pri hvatanju, izgladnjuju, šutiraju, skapavaju iza zardjalih žica smrdljivih neopranih kaveza. Dok ne uginu. Ili ako su rasni, dok se ne izvezu i prodaju.
Većina opštinskih prihvatilišta nemaju evidenciju ulaska i izlaska pasa iz tzv azila, nemaju foto, a ako evidenciju i imaju, ona je nameštena , pa se tako tromesečna štenad proglašavaju za agresivne pse i ubijaju, psi naprasno umiru odmah po dolasku .
Pri tome, broj pasa na ulicama samo raste, jer niko ne želi da rešava uzroke postojanja beskućnih pasa . Tzv azili ne sterilišu pse, nema programa obaveznog čipovanja vlasničkih pasa, nema registracije odgajivača pri APRu, nema kontrole tih štancera, koji sebe nazivaju odgajivačima.
I šta da radite kad na ulici vidite nesrećno stvorenje, gladno, žedno? Da pozovete šintere i osudite ga na lagano umiranje, il brzo? Da ga nahranite, napravite mu sklonište, borite se sa mrziteljima samih sebe i svih ostalih, dok bacaju posude za vodu i razbijaju nogama kućicu, dok vas vredjaju gori od vas i nazivaju kučkarom? Da, šta da uradite, ako niste jedan od mnogih koji ih uopšte ne vide?
Ono što ovakvi kao mi i uradimo, odvedemo ih kući. I tako vrlo brzo osvanemo sa bar 4 psa udomljena i još par za koje se nadamo da će ih neko radije udomiti, nego kupiti jeftino štene sa lažnim pedigreom, jer su ona sa pravim skupa.
Retko se udome. Naš narod od silnih kompleksa koje vuče od rodjenja, mnogo voli pedigre, pa još ako pas nije sterilisan, a ženka je…O, eto nama zarade.
Nemoguće je sve odvesti kući, pa onda plaćamo takozvane novo izumljene pansione. Sume mesečno negde dostižu i do 150 eura. Negde 50, 60.
Malo je poštenih ljudi koji tu zaista brinu o psima, mnogo ih je koristoljubivih. Iz mnogih se psi švercuju i prodaju.
U svetu , pansioni služe da ostavite psa ako ne možete da ga povedete sa sobom kad putujete. U Srbiji su zadnje pribežište od ulice. Kad tu smestite psa, svi vam pošalju lajkiće i smajliće, al će retko ko da pomogne.
Umesto da opštinska prihvatilišta funkcionišu kako treba, mi ih plaćamo, ona su čemer i tuga. Zato su se svi ostali koristoljupci i nakotili.
Upravu veterine baš briga. Sve dok problem nije rešen, mogu da glumataju njegovo rešavanje i izvlače novac za beskorisne projekte otkrivanja rupe na saksiji. A i tu su, već decenijama, jedni te isti, pa će tako do penzije.
Brojna udruženja za zaštitu postoje samo da bi na psima zaradjivala ili se promovisali pojedinci kako bi stigli do neke nove koristi, tako da ih i ne interesuje suštinsko rešenje problema.
Mediji se ovom temom ne bave, uvek je nešto preče. Narod niko ne prosvećuje. Nek je nama pasa na ulicama, svi profitiramo. Pa makar samo na lažnim ujedima.
Patimo samo mi, koji imamo empatije, koji poštujemo sva živa bića, diskriminisani negativnom selekcijom, tako popularnom i pate ta osećajna, jadna živa bića, nesrećnom igrom slučaja rodjena medju zlim Kruelama, kojima se više ni broj ne zna u zemlji bez poštovanja pravde i zakona, gde se životinje smatraju djubretom, al ne i novac koji na njima može da se strpa u džep bez dna.
I sve je tako isto već godinama, samo se ponegde koristopljupci smenjuju.
Marina Mo
